Put na Lovćen

Piše:Sinan Gudžević

‘Upitam vas dvojicu kako stojite sa ničeanskom voljom za Lovćen. Vi naravski graknete uglas kao tica iz basne Lovćen, Lovćen, pa onda odemo do taksista. Dobro jutro, kažem ja prvom taksisti, dobro jutro kaže taksista na levom sedištu, dobro jutro, kaže i grmalj na suvozačkom sedištu. Nas je trojica, hteli bismo da idemo na Lovćen…’

Pazi ovako, burazeru, kaže Brana Petrović. Pre nego te podsetim na drugi primer za moje sklanjanje u proznu Crnu Goru, želim da te podsetim na nešto što je manje-više opštepoznato. Opšte je poznato da Njegoš vuče poreklo od moje familije. To što smo se mi Petrovići ranije prezivali Simeunovići, nema nikakva uticaja na neoborivu činjenicu da je Njegoš naš izdanak, moravički, zapadnomoravski, golijsko-ariljski potomak i ponos. I on je bio Simeunović, ali je uzeo drugo prezime da ne bi mutio slavu sili slavnih Simeunovića. Kao i svakog Simeunovića, vukao ga je zov visine. Ko na brdu ak i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom. Naravski, burazeru, prilog malo odnosi se i na brdo i na vreme, kod nas Petrovića, a tako i kod Simeunovića, prostor i vreme su jedno, mi to imamo još od predsokratovaca, to su nama neporecivi preci. Ostatak sveta se batrga, a nama je Sve Jedno, i ne samo to, nego nam je i Jedno – Sve. Ovo Njegoševo malo, može da ima dugouzlazni, može kratkosilazni naglasak, naravski na aHeraklit je nama Petrovićima jasan, ostatku sveta je Heraklit uglavnom mračan, taman. Nama je jasno da je rat otac svega. Dvesta godina mi Simeunovići pod prezimenom Petrovići vladamo Crnom Gorom, vladamo državom, a vladali smo i crkvom. Bili smo i vladar i vladika, razumeš. Sve su ovo stvari poznate i cvrčku i mravu, poznate su skakavcu i krtici, o pčeli ni zboriti nećemo, ali nije naodmet ponoviti ih ponekad i za ovim poštovanim stolom kongresnim, u našoj akademiji časnog imena Mehana, e da se ne zaborave, kad već niko ne vodi zapisnik.

Burazeru, dok ste vi ljuštili lozu, a ja pijuckao medovinu onoga jutra u hotelu Grand na Cetinju, meni dođe želja da odem na Lovćen. Pitam Tarzana, kako stoji sa gorivom za uzbrdo, Tarzan kaže da s gorivom stoji izdašno, ali da mora da preda vozilo u vozni park već u pola devet, a vozni park je u Titogradu. Dobro, Tarzane, kažem ja, snaći ćemo se za Lovćen. A štete, kaže Tarzan, a na Lovćen bih iša i pješice, ali jutros se potrefilo da ne mogu ni da sam tica. Ode Tarzan, a ja upitam vas dvojicu kako stojite sa ničeanskom voljom za Lovćen. Vi naravski graknete uglas kao tica iz basne Lovćen, Lovćen, pa onda izađemo iz Granda i odemo do taksista. Dobro jutro, kažem ja prvom taksisti, dobro jutro kaže taksista na levom sedištu, dobro jutro, kaže i grmalj na suvozačkom sedištu. Nas je trojica, hteli bismo da idemo na Lovćen.

– A đe na Lovćen, velik je Lovćen?

– Kako đe, hoćemo na Njegošev mauzolej.

– E pa dobro, to može, vazda.

– A koliko će to koštati?

– Neće Ve koštati ništa!

– Kako ništa, pa do gore ima petnaest kilometara?

– Ima, bogomi, poviše no petnaest, znam ja to, meš čini, bolje no Vi.

– Dobro, pa kako vožnja putem od toliko kilometara uzbrdo da ne košta ništa?

– Reka sam Vi, neće Ve koštat ništa, sjednite. Jedino ćete sva trojica sjednut zajedno na zadnje sjedište, ovi što sjedi je moj šurak, doša mi preksinoć u goste, pa da se ne razdvajamo.

Meni stvar bude naravski čudnovata, ali prihvatljiva. Pogledam u tebe i u Camblaka, vi ugnete ramenima, ja razumem da nemate ništa protiv toga da sve sedeći odemo gore do Njegoša. Može, majstore, hvala, znajte da nam činite i uslugu i čast. Neka vi je svoj trojici uslast, neka sretno odemo, a vi se zadržite koliko hoćete, ja ve ne mogu čekat, mora i da se radi, reče majstor, pa otvori zadnja leva vrata, ja uđem i smestim se iza šofera, vas dvojica uđete na druga vrata i rasporedite se prema struku i mogućnostima. Važno je da ja, trezan i pod dejstvom joge, sedim iza šofera, vi ste dvojica, ipak, pod gasom, može vam izleteti iz usta neka nepodobna primedba na komfor, a crnogorska otmenost ne voli da sluša ono što ne voli ni da čuje. Krenemo, prvih pola kilometra muk i tišina veći no da nema nikoga. Kad je prošlo pola kilometra, a šofer poče razgovor sa svojim šurakom:

– Rade, obraza ti, kutnjega ti sljemena i kape ti crnogorske, da te nešto pitam.

– Ne kumi me toliko, greota je, no me pitaj, Milo.

– Rade, obraza ti, kutnjega ti sljemena i kape ti crnogorske, viđe li, u ovo tvoje vijeka, išta ljepše no što je moj sin Vukan.

– Milo, obraza mi, kutnjega mi sljemena i kape mi crnogorske, u ovo moje vijeka, ne viđeh ništa ljepše no što je tvoj sin, a moj sestrić Vukan!

Umuknuše, zapališe po cigaru, vozač ponudi i mene, hvala, ne pušim. Ajde, zapali, ovo je sarajevska Morava, ne ide se svako jutro na Lovćen. I neka ti je uslast. Pridobi me, čim pređe sa mnom na ti! Zapalim Moravu, Morava i Moravica su mi zavičaj, a u Sarajevu mi živi Izet Sarajlić.

Povukosmo nekoliko dimova, vas dvojica odmah zadremali, ko vam je kriv što ne upražnjavate jogu, a vozač krenu, Izet bi rekao, u nastavak razgovora:

– Rade, obraza ti, kutnjega ti sljemena i kape ti crnogorske, viđe li, u ovo tvoje vijeka, išta gospostvenije no što je moj sin Vukan?

– Milo, obraza mi, kutnjega mi sljemena i kape mi crnogorske, u ovo moje vijeka, ne viđeh ništa gospostvenije no što je tvoj sin, a moj sestrić Vukan.

Opet tišina, plavičasti dimovi cigareta, vas dvojica već hrčete, ti imaš nadmoć nad Camblakom. Još kilometar puta, pa vozač nastavi:

– Rade, obraza ti, kutnjega ti sljemena i kape ti crnogorske, viđe li, u ovo tvoje vijeka, išta pametnije i mudrije no što je moj sin Vukan.

– Milo, obraza mi, kutnjega mi sljemena i kape mi crnogorske, u ovo moje vijeka, ne viđeh ništa pametnije ni mudrije no što je tvoj sin, a moj sestrić Vukan.

Opet tišina, dimovi nas trojice i hrkanje vas dvojice. Prođoše dva kilometra, nema vozačevih pitanja, nema suvozačevih odgovora. Odlučim da se malo umešam:

– Majstor Milo, dozvolite mi da Vas nešto pitam.

– Dozvoljeno Vi je, ova kola su komad moje kuće, vi trojica ste gosti.

– Koliko godina ima Vaš sin Vukan?

– Četiri dana i tri noći ima moj Vukan.

– Majstor Milo, dozvolite mi, kao gostu, jedno zapažanje.

– Zapažanja su ljucka, ako nijesu neljucka.

– Majstor Milo, mogu da razumem, i u tome delim Vaše ubeđenje, da je Vaš sin Vukan najlepši na svetu, ali da je najgospodstveniji, najpametniji i najmudriji sa četiri dana i tri noći od rođenja, to mi je malo, znate, onako, je l da.

– E da Vi kažem dvije stvari: Vama jes onako, je l da, a mene je prekrupno to što rekoste. Vi ste mi prve mušterije otkako sam posta otac, i nije mi bilo ljepše nagrade no kad sam čuo da prve mušterije mene oca hoće da idu Njegošu. To je jedna stvar. A druga stvar je ova: sad izbudite tu dvojicu što spavaju, ja ću se eno kod česme zaustaviti, pa lijepo izađite iz mojijeh kola.

– Majstor Milo, jesmo li to već stigli?

– Stigli jesmo, evo samo dovle, ali došli nijeste đe ste naumili. Vožnju ste prekinuli sami. Odavle ćete se snalazit kako umijete i kako vas sreća nađe. Ima autobusa, ekskurzija, neko će ve primit. Možete i pješice, za sat ste gore. Neka ve svaka sreća prati vazda!

Onda Milo zaustavi kola malo iza česme, Ivanova Korita, burazeru. Izađe, otvori ona vrata gde sedim ja, izađosmo, grmalj šurak ostade na svom mestu. Uprkos mom dugogodišnjem upražnjavanju joge, osetih se ošamućeno. Vas dvojica bunovni, pređoste put da na česmi vodom maknete krmelje. Milo i šurak mu Rade, okrenuše kola i odoše natrag ka Cetinju, i ne pogledavši k nama.

Eto, burazeru, moje dugogodišnje upražnjavanje joge nije dovoljna priprema za svaki crnogorski igrokaz. A kad sam se ja osetio ošamućeno, kako li se tek osećao Laza Kostić na Cetinju. Burazeru, sedam godina na Cetinju, a? Kad Laza ekavac kaže, gospodare, zovu te na vječeru, knjaz Nikola (i on izdanak mojih predaka Simeunovića, predsokratovska škola!) ne ispravlja ga, nego samo rekne, Laza ka’ Laza.

/Izvor:portalnovosti.com/