NAKON UTAKMICE ŠVICARSKA -SRBIJA Muk

 

Piše:Dejan Ilić

Zamislimo nezamislivo, da su Granit Xhaka i Xherdan Shaqiri sinoć postigli po gol za fudbalski tim Srbije, preokrenuli tako rezultat protiv tima Švajcarske i od poraza od 1 prema nula, doveli Srbiju do pobede od 2 prema 1 – da li bi navodno nama, žiteljima Srbije, a zapravo novinarima i zvaničnicima domaćeg Fudbalskog saveza, zasmetale njihove kopačke u bojama zastave Albanije i na grudima ukršteni dlanovi u obliku dvoglavog orla (odnekud se zna da taj orao mora biti albanski, a ne, recimo, srpski jer Srbi ne slave svog dvoglavog orla, oni umesto toga dižu tri prsta uvis, kao recimo Luka Dončić, košarkaš Slovenije, u finalu evropskog prvenstva u košarci u kom je slovenački tim pobedio srpski)?

Sve i da nije bilo ratova, sve i da se Jugoslavija mirno pocepala duž republičkih granica, pitanje je da li bi Xhaka, poreklom iz Kuršumlije, i Shaqiri, rođen u Gnjilanu 1991. godine (neka sad svaki osvešćeni Srbin zamisli jednog srpskog mladića rođenog iste 1991, recimo u Kninu), ikada zaigrali za novoformiranu državu Srbiju. Treba sumnjati da bi to bilo moguće upravo iz pozicije naknadne pameti, dakle iz pozicije današnjih reakcija na sinoćnju pobedu Švajcarske. Može se zamisliti da bi njih dvojica, da se istorija odvila drugačije, danas bili državljani Srbije, ali bi i dalje u ovoj zemlji bili građani drugog reda. Umesto da zamislimo Xhaku i Shaqirija kao Srbe, zamislimo sebe kao Švajcarce – dakle, da li je sinoć ijednom Švajcarcu zasmetalo što na svojim kopačkama Xhaka i Shaqiri nisu imali boje švjacarske zastave i što umesto dvoglavog orla nisu na grudi prislonili krst?

Dobro, ostavimo neosvešćene Švajcarce da sami brinu svoje identitetske brige i obratimo pažnju na to kako je povređeni nacionalni ponos savršena krinka pod kojom se može sakriti bezmalo sve: nije se sinoć komentator s javnog servisa ni osvrnuo na pred svetsko prvenstvo u poslednji čas smenjenog tadašnjeg selektora fudbalske reprezentacije Slavoljuba Muslina; nije proslovio ni jednu reč o očajnoj igri potencijalne nove zvezde srpskog tima Sergeja Milinković-Savića (ako mu vrtoglavo ne padne cena posle ovog prvenstva, onda fudbalsko tržište ne postoji), zbog koga je Muslin bio brutalno oteran iz tima; ništa komentator nije rekao ni o igračima koji nisu u stanju da istrče svih 90 minuta; ništa ni o katastrofalno posloženoj i beskrajno sporoj odbrani (u redu, nisam u pravu, komentator je već u prvom poluvremenu rekao da se vidi gde je problem u odbrani, ali da za to nema rešenja).

Umesto toga, drvlje i kamenje po prema nama uvek neprijateljski nastrojenim sudijama i – naravno, Albancima (makar oni bili i Švajcarci). Sve što se sinoć odigralo, sve što je tome prethodilo i sve što je potom usledilo slika je i prilika (kako to fudbal gotovo nikada nije) tekućih prilika u Srbiji. Vučić je ovde postao mera stvari praktično za sve, pa i za nesrećni domaći fudbal. Iz vučićevskog ugla – nikada u istoriji nismo imali ovako dobru reprezentaciju; momci su se junački borili i trčali više nego ikada pre; ali međunarodni zlotvori su poništili njihov trud; a u središtu te međunarodne zavere stoje – ko drugi, ako ne – Albanci. A Muslina – zaboraviti.

Da se odmah razumemo – možda bi se sve isto odigralo i da je Muslin vodio tim. Ali, bilo bi neke pravde u tome da na svetskom prvenstvu propadnu selektor i igrači koji su pobedama zaslužili da se tamo takmiče. Ovako, i nema o čemu drugom da se priča nego o – sudijama i Albancima.

Nije to sinoć bio jedini poraz. Juče su poraženi i žitelji Niša u skupštini koja bi navodno morala da zastupa i štiti njihove interese. Posle uzastopnih odlaganja, na isteku zakonskog roka, skupština se sastala i ubedljivom većinom oduvala interese, ali i dostojanstvo Nišlija zarad interesa i gole moći Vučićevog režima u Beogradu. Nevolja sa događajima u Nišu jeste u tome što je to sasvim domaći slučaj, bez međunarodnih faktora i albanskog elementa. A pošto je reč o razgolićenoj nepravdi, o kojoj se iz vučićevskog srpskog ugla može govoriti samo ako su joj akteri međunarodni ili barem albanski, a najbolje je i jedno i drugo, onda će se o tome – ćutati.

/Izvor: Peščanik/