Ja, ekselencija

Piše: Ljubodrag Stojadinović

 

Najkraća definicija budale: čovek koji se oženio drugi put.

Taj sam.

Davno sam zaboravio kako se rukuje sa mlađim ženama, ali svejedno mi je. Tačnije, baš me briga. Moja ravnodušnost je način odbrane od sebe samog. Čini mi se da sam nepovratno izgubio dobre motive koji bi mi vratili vitalnu radoznalost. O čemu se tu zapravo radi, zaista ne znam. Spasavam se ponavljajući u sebi mračnu misao Artura Šopenhauera: život nije ništa drugo nego besmisleno bivstvovanje između dva ništavila. I tako bivstvujem, šta bih drugo.

Sudeći po njemu (Šopenhaueru), najspokojnije su poživeli oni koji se nisu ni rodili. Moj upitni filozofski stav spram života u bračnoj zajednici, daleko je jednostavniji: Čemu sve to? Ali odgovor nisam našao.

To je samo jedno viđenje čamotinje, ali ona nije u stanju da pojmi moju neodoljivu potrebu za lenošću. Ja sam, dakle, onaj koji ništa ne radi, uključući u nerad i neku varijantu pisanja kao najteži oblik besposličenja. Aman, odradio sam svoje, rekoh ja, gde da se denem u ovim godinama? Još malo pa ću biti prestar i za starački dom. Pre neki dan starac sa dva štapa ustupio mi je mesto u autobusu. Dve uvele babe mi pomogoše da doteglim zembil iz bakalnice.

Treba mi samo da me niko ne dira. Neka me puste da zijam u ostatke prirode.

Ali badava: eno, svi rade, drobi ona, vidiš Mićuna, ima sto pet godina, i plata i penzija. Trči seniorski superpolumaraton svake godine, vija sojke po skupštini. PUPS je zbirka polumrtvih metuzalema, a svi dodatno zarađuju. Lazanski, ej Lazanski ode u ambasadore, svi su negde osim tebe koga mrzi da pomeri zadnjicu, sram te bilo od tvojih godina! Samo ti nastavi da pišeš protiv vlasti, i dobićeš muda Marjanova. (U prevodu, Marjanovi testisi.)

Vidim protesti propali, usred ravnodušnosti dohvati me i neka malodušnost, osećanje beznačajnosti, suvišnosti, bezizlaznosti i socijalne klaustrofobije. Letargija, nemoć, besmislenost otpora. Ne mogu ih pobediti mada sam probao, odlučih da se pridružim. Nisam prvi, prekidam sa sobom i postajem ono što možda nisam, ali moram.

Objasniću sebe neprijateljima, postaću im blizak. Probaću da tamo prevedem i prijatelje. Sastavio sam pismo predsedniku. Otprilike, žao mi je, bio sam u neoprostivoj zabludi, nisam video vaše pregnuće i borbu za narod i Srbiju. Povlačim sve što mi se iz plajvaza omaklo: da ste bitanga, kukavica, lažov, vođa ubica i mafije, ludi bolesnik, arlekin, kreatura i karikatura.

Jesam rekao, i to mnogo puta, u skoro svakom tekstu, ali, mislim, veličina je priznati svoje grehe. Eto, priznajem, moje su me frustracije navele na javno blaćenje vas nedostižnog i nedužnog, od proviđenja izabranog da budete doživotni vođa nas slabovidih.

Ubrzo dobijem toplo pismo iz kabineta, na najfinijoj ’artiji. Kažu, predsednik odavno čeka na mene, takvi mu trebaju. Ima oko njega pokajnika koji su ga nekad ranili govnima, ali sada su najodaniji. I na te balegare on se uglavnom oslanja. U potpisu: Selaković.

Imaš li doktorat, pitao me jedan iz kabineta. Nemam rekoh, ali nabaviću za par dana.

Za 150 evra kupio sam disertaciju o hemijskim procesima u mozgu dresiranih pacova, pod dejstvom elektrošokova. Tezu sam branio na uglednom univerzitetu u Nemenikućama. Tako piše.

Fotograf Miki iz Sopota mi je uramio diplomu. Zlatna slova. Moje dugačko ime ispisano raskošnim krasnopisom. Zadivljujuće. Na Pinku sam govorio o štakorima iz disertacije, fašistima iz opozicije, i Šiptarima koji se spremaju da unište sve što je srpsko. Za ustaše sam iskoristio sav doktorski psovački fond. Rekao sam da Putin uskoro šalje oružje da zauvek sredimo i jedne i druge. Sarapa je skočio da me izljubi, jedva sam se odbranio statinima protiv zasićenih masti.

Jedan poslanik vladajuće partije, bog da mu svetu dušu prosti, odapeo. Mene kooptiraše u parlament. Zadužen sam da jebem mater opoziciji, lajem na tajkuna Đilasa i ućutkam Boška Obradovića, ako mogu.

Ne mogu, ali aktiviraću sav svoj antifašizam.

Ah, da. Zvao me predsednik, ali me je zamolio da ne talambasam pre vremena, moglo bi da ga košta karijere. Taman posla da ga izgubimo, našeg vođu i učitelja. Te on meni reče da sam prvi koji sluša njegovu najtežu odluku.

Živ nisam, reče, jedem se kao beli lebac, jebu me sa svih strana. Moraću da priznam.

Šta da priznate voljeni, cenjeni i obožavani predsedniče? Ne priznajte ništa ni pod mukama!

Kosovo! Šta drugo ima da se prizna. Odlagao sam, lagao vladike, generale, oca i majku, lagao sve i svakoga, priznajem da sam lagao, a sad moram da priznam i Kosovo. I nemam problem sa tim.

Dobro to, dragi doživotni predsedniče. Ali, šta će biti sa mnom? Svoj život sam prevrnuo kao čarapu, ne znam gde idem i ko mi se nada. Nemam gde ni kome da se vratim.

Upravo ti zbog toga govorim ovo o Kosovu. Ti ćeš biti naš prvi ambasador u Prištini!

Aj’ ne jedi lajna, rekoh u naletu iznenadnog rodoljublja. Izdajniče jedan, pizda li ti materina izdajnička, da ti pizda materina!

Ali, to je realnost, odnos snaga! Bićeš ambasador, ekselencija!

Videh da je predsednik u pravu. Što da se kurčim i zlopatim. Nisam ja ničiji Sizif. Teška je ta stena za moju matoru kožu i šuplje koske. Nisam više mogao da se opirem. Samo da objasnim njoj da nisam za deponiju.

Javili tabloidi za mene. Naslovna: Penzioner heroj, prvi ambasador u prijateljskoj Prištini.

Deca i unuke su mi poslali jedinstvenu poruku, meni i svima: Naš bivši otac i deda, iznenada nas je napustio i sramno otišao tamo odakle povratka nema. Promenićemo to odvratno prezime! Sačuvaj i sakloni. Amin!

Leb te kiseli ne jebo! Naježio sam se. Šta ja imam draže od dece i unuka?

Stegnuo sam aritmično i tahikardično srce, i odlučio da idem dalje. Sentimentalnost ubija najbolje u čoveku. Ekselencija! Koliko njih bi prodalo sve za neuporedivo manju počast.

Poželeo sam da pozovem nju i pohvalim je. Pomogla mi je da dođem sebi i postanem neko!

Ali, dobio sam hladnu poruku. Konačno me ostavlja, našla je sebi još starijeg od mene. Dedu nekog tajkuna iz opozicije.

PS: Tekst pred tobom, poštovani čitaoče, jeste pokušaj literarne adaptacije jednog košmara. Osim poruke da me je ona napustila, čitav ovaj ogled sam, posle dva čitanja, doživeo kao štivo neuporedive strave.

Peščanik.net